У рату 1877/78. као ађутант и шеф штаба Јагодинске активне бригаде учествовао је у бојевима 5. децембра 1877. код Чумурлије, 25, 26. и 27. децембра код Виника, 16. и 17. јануара 1878. на Лумници и 19. и 20. јануара 1878. на Самокову. Тада на челу својих земљака улази на Нишку тврђаву, разоружава турску посаду, и развија српску заставу на градском бедему.

  Наредне две године он је у чину капетана II класе био официр ордонанс Шумадијске дивизије. Као државни питомац Вукоман Арачић је отпутовао 1880. у Беч ради студија инжењерије. Тамо је боравио до 1882. г. По повратку из Беча обављао је дужност начелника штаба инжењеријског пука. У генералштабну струку капетана I класе преведен је 1885. и одмах у рату против Бугара постаје начелник штаба Дринске дивизије I позива под командом будућег академика - пуковника Јована Мишковића. Арачић је имао среће да у ратовима буде потчињен најспособнијим српским командантима и тако се изгради у солидног генералштабног официра.

   После тога обављао је дужности у инжењеријском комитету и оперативном одељењу генералштаба. Од 1890. до 1903. био је командант дунавске дивизијске области, командант IX пешадијског пука, начелник оперативног одељења Главног генералштаба и командант IV команде шумадијске дивизијске области, а од 1902. и почасни ађутант Краља Александра Обреновића.

  У периоду 1893. до 1903, са мањим прекидима, био је и професор Војне академије. Предавао је као хонорарни и редовни професор војну географију и историју ратне вештине на њеном нижем, а тактику и генералштабну службу са ратном игром на њеном вижем курсу. Сматран је за одличног педагога. Одушевљавао је своје ученике с једне стране наученим и језгровитим излагањем, а с друге стране духовитошћу и хумором. Најсувопарније теме умео је да оживи и прикаже у интересантним епизодама тако да су их будући официри лако и брзо схватали. Арачић је несумњиво био један од најмаркантнијих и најсвестраније образованих генералштабних официра европског типа тог доба. Написао је књиге ''Ореографија око наше земље на Балканском полуострву'' (1898) и ''Ђенералштабна служба ратног доба'' (1898), а 1914. припремио је за издавање дело ''Ђенералштабна служба мирног доба'', које због рата није одштампано.

	Уникатан примерак (једини који постоји у архиви Војног музеја у Београду). Захваљујем Златку Васићу на проналажењу.

  Од 1890-1903. био је у више наврата касациони судија војног суда и привремени Великог војног суда. Био је члан и оснивач друштва ''Српско јединство''. У стручном војном часопису Ратник објавио је више чланака (из области рада виших штабова, мобилизације, концентрације трупа и исхране војске), а током 1901. године био је и његов уредник.

  Био је један од утемељивача првог коњичког клуба у Шумадији: Шумадијског обласног кола јахача ''Кнез Михајло'' 1898. године.

  Озбиљан и строг али праведан, он је на свим својим положајима показивао велику љубав за човека па је природно уживао и велики углед у народу. Пензионисан је из политичких разлога (као Обреновићевац 1903. године). Међутим, његове високе способности биле су још потребне отаџбини. Зато је 1912. године активиран као резервни генералштабни пуковник и постављен поново за команданта Тимочке дивизијске области, што је био у тренутку пензионисања.

  Сјајне командантске вредности Арачића долазе до пуног изражаја у Другом балканском рату 1913. године, после јунског препада Бугара на Брегалници. Тада је он мобилисао Тимочане - обвезнике другог и трећег позива и Последњу одбрану (старце и младиће) које је из милоште звао ''моји чупавци''. С тако формираним јединицама 23. и 24. јуна он разбија налет Бугара и већ 2. јула прелази у напад. Попут некадашњих славних Хајдук Вељкових коњаника-бећара сад ''чупавци'' продиру у Бугарску. Они заузимају Кулу и Белграџик и заустављају се код самог града Видина којег опседају. Та изваредно смела дејства имала су и политичког одјека. Одразила су се врло позитивно на држање Румуније према Србији. За ове успехе оперативне природе пуковник Вукоман Арачић унапређен је у генерала и враћен у активну службу, а град Зајечар га је прогласио својим почасним грађанином.

  У Првом светском рату Арачић је успешно командовао Тимочком дивизијом II позива и Шумадијском дивизијом I позива, при ослобађењу Шапца и у периоду Церске битке. За време битке на Дрини Тимочани су нанели тешке ударе противнику на крвавој Парашници.

  Нешто касније, 29. септембра 1914. генерал Арачић је постављен за команданта Ужичке војске у време битке на Дрини. Ове јединице су после продора у источну Босну и наношења великих губитака противнику биле принуђене да се из стратешких разлога повуку све до Овчарско-кабларске клисуре. Приспевши тада са штабом у Чачак, генерал Арачић је изјавио: - У добри час! Сад је коначно време да нападамо. Ни корака више назад!

  За време Колубарске битке (XI-XII 1914) командовао је борбама на линији: Варда - Велики Приседо - Кадињача - Поникве. Ужичка војска је солидно наслонила своје десно крило на лево крило I армије па је противофанзива српске војске на том делу фронта одлично напредовала. Ово садејство унутрашњих крила представља класичан пример другарске сарадње у боју коју су остварили генерал Мишић и генерал Арачић.

  После победоносне Колубарске битке генерал Арачић се предано ангажује на стварању што бољих услова за оздрављење и опоравак својих војника које је немилосрдно обарала епидемије пегавог тифуса. Борећи се против те стихије и он се заразио се од аустроугарских заробљеника - и поклекнуо. Одбио је да прими вакцину речима да је боље да се да неком млађем војнику уместо њему. Дванаестог фебруара 1915. године прослављена Ужичка војска заувек се опростила од свог врлог и храброг команданта. Генерал Арачић је био сахрањен у Ужицу, а његова породица га је двадесетих година пренела и сахранила у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду.

  У кабларском селу Јанчићима и данас постоји чесма поред школе (обновљена 2003. године). Њу је 1937. године, уз помоћ Банске управе и мештана, подигао Петар П. Петровић Бекутић, резервни потпуковник из Јанчића. Посвећена је погинулим ратницима из села 1912-1918. и генералу Вукоману Арачићу, чија бронзана биста стоји поврх воде.

* * *

  У својој војној каријери служио је у гарнизонима у Драговцу, Београду, Нишу, Ваљеву, Пожаревцу и Крагујевцу. Одликован је орденима Таковског крста III и V степена, Светог Станислава III степена са мачевима, Сребрном медаљом за храброст, и Сребрном медаљом за ревносну службу као и Борачком споменицом.

  Генерал Вукоман Арачић се оженио 15. априла 1879. Милицом, рођеном у Крагујевцу 24. јуна 1859. Милица је кћи Капетана артирељије Миливоја Радојковића, и пореклом је из Беле Цркве у тадашњој Аустроугарској. Имали су четворо деце Петра (армијски генерал и сарадник ''беле руке''), Славку (удату за пуковника Мирка Поповића), Миливоја (инжењер и између два светска рата један од вођа Земљорадничке странке као и посланик у Скупштини СХС) и Бранислава (као капетан прве класе извршио самоубиство 1913. године јер је био оптужен за проневеру новца).

Генерал Петар Арачић (1885 - 1958)

  Петар Арачић рођен је у Београду 25. јуна 1885. године. После шест разреда гимназије у Београду, Књажевцу и Зајечару (1902), завршио је Нижу школу Војне академије. Касније је завршио и Вишу школу војне академије са генералштабном припремом. У чин пешадијског потпоручника произведен је 1906. а у чин капетана II класе 1913.

  Учествовао је у ратовима од 1912. до 1918. Био је на дужностима командира 2.чете и заступник команданта 2.батаљона у 18. пешадијском пуку првог позива.

  Од 1916. до 1919. био је на дужности помоћника начелника штаба Шумадијске дивизије I позива, начелника штаба 2. пешадијске бригаде Вардарске дивизије и 1. пешадијске бригаде Моравске дивизије. У чин мајора унапређен је 1918. године.

  После Првог светског рата обављао је дужности команданта батаљона пешадијске подофицирске школе (1920), начелника штаба 1. коњичке дивизије (1922-1923), начелника штаба коњичке инспекције (1923-1924), начелника штаба Дунавске дивизијске области (1924-1926). После усавршавања језика у Француској (1926-1927), као члан Југословенске мисије, унапређен је у чин пуковника (1927), једно време 1927. год. био је и Начелник Штаба Брегалничке дивизијске области а затим и војни изасланик у Пољској (1927-1928).

  Током 1928-29 поново је начелник штаба Дунавске дивизијске области, а затим инструктор на Вишој школи Војне академије, затим 1930-31 командни официр 56-те регименте и у међувремену и начелник образовног оделења генералштаба.

  Од 1931. до 1936. био је вршилац дужности начелника Обавештајног одељења Генералштаба и унапређен у чин бригадног генерала (1933). Командант Дунавске дивизијске области постао је 1936. и ту дужност обављао је до 1938. У чин дивизијског генерала унапређен је септембра 1937. До пензионисања крајем 1940. обављао је дужност команданта Боке Которске. Почетком рата априла 1941. године је опозван из пензије и постављен за заменика Команданта приморске армијске области. Након априлског слома са владом краља Петра Другог избегао је у Велику Британију где је и умро 1958. године.

  Његов гроб се налази на гробљу Кензал Грин, на северу Лондона. А на гробу епитаф: "Не тугуј реко Мораво - Ланиште село гиздаво - Миле се само одмара - Попут витеза прастара".

  Одликован је: Орденом југословенске круне II, III и IV степена, орденом Карађорђеве звезде IV степена, орденом Белог орла са мачевима IV и V степена, орденом Белог орла V степена, орденом Светог Саве IV и V степена и другим румунским, пољским, грчким, белгијским, бугарским и француском одличјима.

Петар је у својој каријери написао и три књиге, војних уџбеника:

инж. Миливоје Арачић (1891 - 1953)

  Миливоје Арачић рођен је 14. маја 1891. године у Београду. Матурирао је школске 1908/09. у Другој Београдској гимназији и као редован ученик ступио на Технички факултет Београдског Универзитета школске 1090/10. Факултет је завршио у ратним условима а затим као државни питомац завршава и Школу Јавних радова (Еcole des Travaux Publics) у Паризу 1917. године, где и добија и диплому грађевинског инжењера. Након тога одслужује војску за време рата.

  Године 1919. бива постављен за подинжењера у Хидротехничком Заводу Министарства Пољопривреде и на том месту је радио до априла 1921. год. када бива изабран за Народног посланика Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, на листи Земљорадничке странке. Учествовао је и у раду редовног скупштинског сазива све до децембра 1922. године.

  Био је активан на јачању задругарства и члан Главног Савеза Српских земљорадничких задруга и члан Управног одбора главне земљорадничке набављачке задруге. Од 1925. био је главни секретар Савеза земљорадника. Као делегат Главног Савеза Српских земљорадничких задруга је учествовао на конгресу Општег савеза Бугарских земљорадничких задруга у Софији.

  Од октобра 1931. г. до маја 1932.г. био је одборник у Београдској општини. Такође је упоредо радио и као грађевински и геодетски инжењер.

  Био је председник државног спортског одбора и члан утемељивач друштва Светог Саве. Од 1936. године био је Начелник Одељења општег телесног васпитања при Министарству Физичког васпитања народа и учествовао је у доношењу закона о обавезном телесном васпитању. На том положају га и затиче Други Светски рат и окупација земље.

  У току рата налази се у Влади Милана Недића и то на положају начелника Министарства Просвете и Вера. Након рата, током 1946.г. емигрирао је најпре у Италију, а затим у Енглеску код ћерке, где је и умро и сахрањен 1953. године.

  Миливоје је био ожењен Ружицом и имали су троје деце, Ружу (удату у Енглеској), Вукомана - Вулета (матуранта, београдског илегалца, рањеног од Немаца 1944. године у покушају ослобађања патријарха Гаврила из Војловице и потом преминулог) и Олгу (која је живела у Београду).

* * *

  Треба напоменути да су сви Арачићи били веома везани за Ново Ланиште и да су, упркос томе што су живели у Београду, веома често посећивали село. Нарочито је то било за време лета када би проводили и по неколико месеци. У сећању старијих мештана остали су као симбол отмености и господства. У селу су поседовали велико имање и имали веома лепу вилу која је у то време била појам лепоте и градитељства, не само у селу, већ и у околини. Та вила и данас постоји и сведочи о нашем немару за очување сопствене историје. Такође треба напоменути и да је Ново Ланиште захваљујући генералу Вукоману Арачићу добило железничку станицу коју и дан данас користи, а сама станица је у периоду измађу два светска рата носила назив Арачићево. Након Другог Светског рата, Арачићи су нетрагом нестали из села, а сва њихова имовина је национализована.

  Овим путем позивам све који нешто знају о овој породици, па и саме потомке ако се препознају, да ми се јаве на моју е-маил адресу како би се употпунили подаци и очувало сећање на једну познату српску породицу која се изгубила у немирним поратним временима.

Живадин Јанковић - Кум (1921 - 1942)