Настанак села

 

Цариградски друм (1459 - 1683)

 

  Као насељено место Ланиште се помиње веома рано. Према Нојперговом попису из 1718. године, који је спровела Аустрија после заузимања већег дела Србије од Турске 1717-1739. године Ланиште је било једно од насељених маста у Јагодинском дистрикту, тада је имало укупно 18 насељених домова. Пре тога, у првим турским пописима, још у XV веку забележено је, такође, као насељено место. Помиње се као насељено место у попису 1476-78. године, и тада је, такође имало 18 кућа. Тај попис је свакако за сада најстарији помен имена села, али је вероватно да је и пре тога постојао исти назив села.

   Постоје два предања о томе како је село добило име. По једном предању, село је добило име због лана који се ту некада много сејао. А иначе познато је да се лан сејао у овим крајевима од прадавних дана. По другоме село се некада звало Сланиште, па је временом ''С'' отпало и остало само Ланиште. У атару села и данас постоји потес са тим именом.

   По предању први цариградски пут ишао је од Јагодине на Буковче, Рибник, Ново Ланиште, и даље низ Велику Мораву ка Милошеву и обилазио је Липар. Кад је Морава почела да га обрања и плави, премештен је изнад ових насеља и премештен на Липар куда води и данас. То је јасно приказано и на карти пружања Цариградског друма у периоду 1459. до 1683. године.

  Постоје разне верзије о томе како је село настало. По једној село је најпре било у Селишту, између Криве Баре и Велике Мораве. Пошто га је Морава плавила и оброњавала преместило се на место где је сада Старо Ланиште. Када га је и овде почела плавити Белица, делом се преместило горе према брду, те су тако настале Горња Мала (Ново Ланиште) и Обрешка Мала. Обе ове мале су данас иначе саставни делови села Ново Ланиште.

  По другој верзији предпоставља се да су Горња Мала и Обрешка Мала новијег постанка и да немају никакве везе са старим насељем у Старом Ланишту.

   Извесно је само да је већина данашњег становништва у село досељена крајем 18. и у првој половини 19. века, и то из разних крајева Старе и јужне Србије. Један од утицаја који је сигурно допринео расељавању становништва у том периоду је епидемија куге која је харала овим крајевима 1792, 1793, 1794, 1796 и 1797. године. Села и градови у околини били су буквално испражњени.

   Један од важних фактора промене становништва је и Први српски устанак. Сво време његовог трајања становништво ових крајева је активно учествовало у борбама. Пошто се Јагодинска нахија налазила у пограничном подручју села су често била опустошена а народ расељен. Прва већа страдања су била 1809. године, док се 1810. приступило њиховом обнављању, при томе су посебну потешкоћу чиниле, како је забележено, масе избеглица из јужне Србије: Нишке, Лесковачке, Врањске и Пиротске нахије.

   У данима слома устанка, октобра 1813. године продор Турака у Србију пропраћен је страшном осветом према народу. Вршена су убијања, отимачине, одвођења жена и деце у робље. Турски терор био је нарочито усмерен према оним нахијама које су представљале центар устанка, међу њима је била и јагодинска. Одвођење становништва било је највише изражено у Моравској Србији и то у околини Свилајнца, Параћина, Деспотовца, Ћуприје, Јагодине, Крушевца и Крагујевца. Ово становништво је највише одвођено у Македонију, у областима око Дебра, Куманова, Охрида и Струге.

 

 

Почетна страна