Основна школа

Основна школа ''Љубиша Урошевић'' у Новом Ланишту

Изглед школе 2005. године

Изглед школе са изграђеним спортским тереном 2006. године

   Ново Ланиште је школу добило релативно касно у односу на остала насеља у околини, односно тек крајем 19.века. То је вероватно било и због тога што локална власт није имала довољно економске моћи да издржава школу. Због тога су деца морала да пешаче око двадесетак километара у оба правца до Рибарске школе.

   Након доношења Закона о устројству основних школа 1857. године ученици са подручја ланишке политичке општине (Ланиште, Рибник и Буковче) учили су у школи у Рибару. Тако је било наредних 35 година, све док почетком 1892. године није званично покренута иницијатива да село добије школу, јер су се стекли неопходни услови, односно довољан број деце.

   На општинском збору у Ланишту 19. априла 1892. од 128 правних гласача, за оснивање школе гласало је 101, а против је било 4. Како стоји у извештају са збора који су потписали Мика Андрејић (председник суда општине ланишке и председник бирачког одбора), као и чланови: Петар Максимовић, Димитрије Петровић, Стеван Милетић и Димитрије Ђокић, збор је ''одобрио одвајање општине од рибарске школске општине, формирање сопствене, а до изградње школске зграде да се преуреди једна кућа у селу''. Та школа се налазила у породичној згради Милошевића у Црној бари.

   Почетком новембра за учитеља је постављен Тихомир Константиновић, а школа је почела са радом 16. новембра 1892. Незна се колико је тада било уписано ученика, али је сигурно било довољно за једно оделење првог разреда.
   До отварања другог оделења 1899. године у школи су радили: Боривоје Ђорђевић, Димитрије Димитријевић и Даринка Петровић. И иначе у школи су се често мењали учитељи тако да су од 1899. до 1901. радиле Даринка Петровић и Зорка Кодић, школске 1901/02 Зорка Кодић и Бошко С. Јовић, а од 1902. до 1905. Бисерка и Вуко Ивановић.

   Занимљив је податак да о броју ученика у школској 1904/05 години. У први разред је било уписано 51 (од тога редовно је похађало наставу 21), у други разред 34 (редовно 31), у трећи разред 14 (редовно 10), а у четврти 18 (редовних 12) ученика. У то време је постојао знатан проблем са доласком деце у школу.

   Већ следеће школске 1905/06 у први разред је уписано 76 ученика и од те године до 1907. учитељи су били Драгомир Милосављевић (који је уједно био и управитељ) и Косара Ивановић. Године 1907. за учитеља је поред Косаре постављен Светолик Вуксановић. Те године је школу похађао 91 ученик и две ученице.

   У школској 1909/10. учитељи су били Светолик Теодосијевић и Косара Ивановић, а у школској 1910/11. и 1911/12. Михајло Крстић и Косара Ивановић. Школске 1912/13. поново је дошло до замене учитеља тако да су тада били Милош Крстић и Љубица Стојчевић.

   Почетком Балканских ратова школа се сусреће са знатним потешкоћама у организовању наставе. За врема Аустро-Угарске окупације (1915-18), школа је радила али уз велике проблеме, оскудицу и немаштину. Након рата извршена је од стране надлежне комисије процена штете настале на школским објектима. По ставкама, то је изгледало овако: 1) Школска уграда, прозори, врата 1.000 динара, 2) 200 метара ограде – тараба 1.500 динара, 3) Слике владарске династије и Св. Саве 150 динара, 4) 25 комада скамија ђачких 1.000 динара, 5) Један орман 150 динара, 6) Школска књижница 400 динара, 7) Oстала учила за децу 400 динара, 8) Припремљена цигла 80 хиљада упропашћено 24.400 динара. Укупно (по предратним ценама) 29.000 динара.

   Већ на крају рата, школске 1918/19. учитељица Љубица Стојчевић поново организује наставу са 42 ученика у првом разреду и 42 ученика другог разреда. Други разред је водио десетар Сима Стојановић. Тада је остало и забележено да су ученици веома добро напредовали тако да су на крају године забележена и два одлична успеха (Живота и Јездимир Милошевић) у првом разреду, и један у другом Светозар Живковић из Рибника. Школске 1919/20. од 83 ученика у I и II разред је била уписана само једна девојчица. У школску 1920/21. било је и три ученика уписаних у трећи разред, и те године уместо Симе Стојановића учитељица је Софија Михалчикова. У школској 1921/22 учитељива Љубица је водила I и II разред са 31 + 45 ученика, а Софија III и IV разред са 58 + 4 ученика.

   Спасоје Михаиловић је постављен за управитеља школе школске 1922/23 и водио је III и IV разред, док је учитељица Љубица водила I и II разред. Они су остали непромењени све до школске 1926/27. године. Карактеристично за тај период је велики број неоцењених ученика, велика изостајања, али и постепено повећавање броја девојчица у школи. Такође и радни услови су веома рђави јер се још увек ради у приватној згради, без довољно наставних средстава. Школске 1927/28. у школи је нови наставни кадар Радмила и Петар Ђурковић. И те године је стање по питању успеха веома лоше, од 88 ученика само 48 завршавају разреде.

   Првог дана септембра школске 1928/29. године дужност управитеља школе предата је Васи Вујовићу и његовој супрузи Великој. Вујовићи су на самом почетку поставили два основна задатка: редовно привођење све одрасле деце, нарочито женске, у школу и изградњу нове школске зграде.

   Припреме за изградњу школе започете су одавно, прекинуо их је Први светски рат, а после њега није било довољно средстава. Изградња је почела 1. октобра 1928. године. Тачно после годину дана била је готова и примила је 121-ог ученика колико их је уписано те школске 1929/30. У њеном склопу су две простране учионице (1000 м2), канцеларијом (15 м2), ходником (40 м2) и станом за учитеље. У склопу школе је и двориште површине 2000 м2. Камени зид је изграђен знатно касније (1947.године).

   Следећу школску 1930/31. годину карактеришу два значајна податка: У први разред уписано је 72 ученика (највише до сада). и у другом разреду је било је 29 ученика и сви су оцењени и завршили разред. У то време, успех вредан пажње.

   Осипање ученика је и даље било велико, а учитељи су се борили за сваког од њих. Ишли су такорећи од врата до врата како би убеђивали родитеље да дају децу у школу. Тако је од најбројније генерације првака следеће 1931/32. остало свега 45 у другом разреду. И наредних година Вујовићи воде прави рат за обухватање све деце школовањем. Упорно се уписују сва деца у први разред па је школске 1932/33 било њих 89, 1933/34 - 73, 1934/35 - 86. Тако је у 1937/38. години забележен апсолутни рекорд: 129 уписаних у први разред, али само је било 47 редовних. Укупан број ученика у школској 1938/39. од првог до четвртог разреда је био 195, а у следеће две године по 222.

   Почетком Другог светског рата и окупацијом земље брачни пар Вујовић је суспендован од стране Немаца, и на њихова места су најпре постављени Лепосава Арсић и Богдан Вешовић, а затим их замењују Драгољуб Луковић и Милан Богавац.

   Вујовићи су у Ланишту остали све до 1945. године, и дан данас их се радо сећају њихови бивши ученици, и говоре са пијететом према њима. Оставили су неизбрисив траг у сећањима људи из нашег и околних села.

О учитељици Великој Вујовић можете више прочитати у фељтону који је објављен у недељнику ''Нови пут'' 1989. године. Налази се на следећој страници, пренешен у изворном облику, без икаквих коректура

   Током рата похађање школе је још неуредније, тако да је 1942/43 од уписаних 100 првака само 32 завршило разред, док је у осталим разредима стање мало боље. Следеће 1943/44. од 116 уписаних само 39 првака завршавају разред, а четвртака од 46 само 17.

   За прве послератне учитеље постављени су Живорад Симић и брачни пар Ружица и Богдан Вешовић. Они су покушали да окупе сву децу која током рата нису ишла у школу, међутим од уписаних 117 само њих 26 завршава први разред. наредних неколико година било је доста потешкоћа у организовању наставе, недовољно уџбеника, школског прибора и материјала, велики број неписмених...

   Од школске 1946/47, па наредне три године, учитељи су били Слободан Јовановић и Жика Здравковић.

   Стање се ангажованошћу наставника постепено нормализује, тако да се школска 1949/50. може сматрати првом годином редовног похађања наставе. Те године је у школу дошао за учитеља Михајло - Микан Васић. Године 1950/51 Микану се придружује и Живота Здравковић, и они проводе заједно неколико наредних година.

   Од школске 1953/54. деца из Старог Ланишта су се преселила у своју новоотворену школу, па се број ученика осетно смањио. За учитеље су и даље остали Микан Васић и Живота Здравковић.

   О раду школе у наредном периоду, од школске 1954/55 има мало архивске грађе, али довољно да се сагледа њен рад. За учитељицу уместо Животе је дошла Драгица Тасић. Водила је одељење I и III разреда са 29 ученика, док је Микан Васић у II и IV разреду имао 30.

   У школској 1955/56. школа је електрифицирана, уосталом као и цело село. Те године је било укупно 76 ученика. Уместо Драгице у школској 1956/57. дошла је Зорица Милићевић. Број ученика је био у оба одељења по 41. Од 1958/59. Зорицу је заменио Гвозден Живковић. Брачни пар Милица и Милун Лукић са почетком школске 1960/61. замењују претходнике. У школи ће остати све до припајања школи у Старом Ланишту 1962. године, па и касније.

   Од школске 1968/69. након реорганизације школске мреже у општини, школа губи своју самосталност и бива прикључена школи у Рибару. Циљеви интеграције су били боља упошњеност кадрова и смањење укупних трошкова образовног система у општини.

   Сада ученици после завршеног IV разреда школовање настављају у Старом Ланишту, где је 60-тих година формирана осмогодишња школа за ученике из Новог и Старог Ланишта и Кочиног села. И данас школа ради као издвојено одељење у саставу матичне школе ''Љубиша Урошевић'' у Рибару. У њему су наставили да васпитавају и образују ученике: Славка Стојковић, Срба Савић, Миле Тешић, Мирјана Стефановић, Владанка Ђорђевић... Већ више од 10 година ученике образују Биљана Милић (води I и III разред), док II и IV разред води Јасмина Поповић.

    Нову школску годину 2006/07. школа је дочекала у новом руху. У школском дворишту је изграђен спортски терен за мале спортове, школа је сређена изнутра, а добила је и нове ученике. Наиме од ове школске године стартовало је са радом и одељење за предшколску наставу коју похађа петнаестак малишана. За њих је једна просторија потпуно реновирана и обезбеђена су им сва неопходна средства за рад.

   Иначе школа је данас суочена са недостатком деце, тако да је из године у годину све мањи број ученика. Данас их има једва тридесетак. Разлоге треба свакако потражити у малом наталитету, али и све масовнијим уписивањем деце у градске школе у Јагодини. Ако се и даље овако настави школа ће бити суочена са реалном опасношћу затварања, и прекидања стогодишње традиције школства у Новом Ланишту.

 

Почетна страна