Сећање учитељице Велике Вујовић

 

 

  Ђаци учитељице Велике Вујовић, седамнаест генерација које је она учила у селу Ланишту од 1928. до 1945. године, данас су расути свуда по Југославији, одлучили су да поводом 85. рођендана своје незаборавне учитељице 30. априла 1989. у Ланишту организују свечани сусрет. Леп гест бивших ђака био је повод да ваш репортер разговара са Великом Вујовић и оживи њена сећања која се односе на живот у заосталом поморавском селу.

  Учитељица Велика Вујовић радила је у селу Ланишту код Јагодине од 1928. до 1945. године и за то време извела 17 генерација ђака међу којима је и читава плејада интелектуалаца. Учитељица Велика била је и права народна учитељица и њен боравак оставио је у Ланишту неизбрисиви траг. За време рата помагала је партизане а налазила се и на четничком списку за ликвидацију. После Ланишта радила је у Смедеревској Паланци а одатле је отишла у Београд где је и пензионисана. Супруг Васа, такође учитељ је умро, а син Витомир је познати спортски коментатор ТВ Београд док је други син Војислав опуномоћени министар ССИП-а. Ова витална 85-годишња старица и данас живи у Београду где проводи угодне пензионерске дане.

У нашем листу доносимо део њених сећања везаних за боравак у Ланишту.

- По завршетку Учитељске школе у Београду за прво место службовања добила сам Царев Двор, у Македонији. У то време место службовања није могло да се бира већ се ишло где Министарство одреди. Већ идуће године била сам премештена у Рудну Главу, у Хомоље, али се ни ту нисам дуго задржала већ сам стицајем срећних околности, 1928. године била премештена у Ланиште. Када сам дошла у Ланиште школе у селу није било. Тачније, постојала је нека чатмара са које је падао плафон. Још пре првог светског рата био је купљен материјал за зидање нове школе али се у међувремену заратило и сељаци су покрали новац а касу бацили у Мораву. Када смо муж Васа и ја дошли у селу ни пара ни школе. Почнемо ми нову школу са две хиљаде динара. Првог октобра ударили смо темељ. У њему је повеља. Муж је ишао за помоћ и у Ћуприју, и у Крагујевац и у Београд и до Светог Николе успемо да покријемо школу. За нешто више од два месеца. Када је дошло пролеће, Управа фонда из Ланишта одобрила је 74.000 динара и уз помоћ са стране до првог октобра ми завршимо школу. Потпуно нову. А док се школа зидала дежурали смо или муж или ја. Све је рађено по прорачуну. Сада ће школи бити 60 година. Зграда није нигде ни напрсла. Тако је то темељно урађено.

  Међутим, у школи нема девојчица. Женску децу не дају у школу. У сва четири разреда само четири девојчице. Питам се шта да радим. Купим кило бомбона и пођем по селу да се прошетам. Наиђем на девојчицу. Питам је шта ради, чија је, како се зове и на крају зашто не иде у школу. Не да ми Бајче – каже дете – јер учитељ бије. Ја онда извадим бомбоне, понудим дете, помилујем га кажем да га волим и питам да ли би дошло у школу када бих му ја била учитељица. Девојчица одговори потврдно. Ја јој онда кажем да сам јој сада је дошла за учитељицу и да дође у школу. Тако сретнем другу, трећу девојчицу и за два дана сакупим четрнаест девојчица у први разред.

  Онда сам морала да придобијам и мајке. У то време у Старом и у Новом Ланишту била је свега једна писмена жена. А и она без школе. Све је чекало на мене. И васпитање. И образовање. И просвешћивање. Жене нису умеле ни сапун да кувају. Научим једну, па другу, па трећу... Ваљда сам стотину мајки научила да кувају сапун. Да знају да оперу ђака. После су училе једне од других. Јер ја сам и отишла да подигнем село, да помогнем. Да покажем како се прави торта, како се намешта кревет, како се спрема жито. Да их научим да везу, хеклају, да знају да напишу молбу и квиту.

  Када сам дошла већ сам имала нека знања о медицини. Касније сам купила Пелагићев ''Народни лекар''. И уз помоћ тога сам лечила децу. Наравно у селу није било лекара а и лечење у граду је било изузетно скупо. Преглед и лекови су коштали око 100 динара а кола дрва, например, 25 динара. Тешка беда је била на селу. Тако ја чујем да је неко дете болесно. Одем да га обиђем. Дохватим дете, окупам, измасирам га белим луком и кинином, дам му аспирин и дете оздрави.

  Једном приликом једно дете је провело три недеље по болницама. Било је и у Ћуприји и у Јагодини. И отуда су га донели онесвешћено, са свећом, да не умре путем. Зову ме да излечим дете. А јa не идем, јер шта ја могу детету кад ни лекари нису могли. Напослетку, дође баба тог детета и каже: само стани на праг, оздравиће ми дете. Толико су ме сугестивно доживљавали. Да неби помислили да сам баксуз – пођем. Погледам дете. Онесвешћено. Побледело. Ноге поплавиле. Температура 41. Погледам у ''Пелагића'' и кажем: иди ми нађи пуну ванглу мекиња и балон сирћета. А у ''Пелагићу'' пише: ''ако се ни после треће облоге стање не побољша, наступа смрт''. А ја на ризик. Увијем дете и дам му аспирин. Дете се загрцну и поче да се дави. Ја се препадох. Умре ми дете – помислих. Али некако прогута лек. После друге облоге дете се освестило. Температутра 38. После треће, температура 36. Већ сам била пошла, окренем се на капији и видим да су сви на окупу. Упитам: је ли умрло. Отац каже – није, ево га дише. Ја шокирана, реч не умем да проговорим и питам се дали је ово могуће. У том тренутку нешто ме повуче за сукњу. Помислих да је то пас. Када сам се окренула угледала сам бабу како клечећи држи у рукама запаљену свећу и љуби ми сукњу. Ја је питам: Баба, шта радиш? А она каже: Ти си нам Богородица. Ти си наша учитељица и Богородица. Сам Бог те послао овде.

- Нема ученика који код мене неки ручак није појео. Видим децу када дођу у школу. Једу комад проје и струк лука. Изнесем пун лонац купуса или пасуља, шунку, врућу проју и сакупим децу. Уживам док гледам како слатко једу. Садила сам и кромпир, пасуљ, лук. Остављала пастрму. Све су то моја деца појела.

  А када је дошла окупација, завладала је страховита глад. Чим су Немци дошли суспендовали су и мужа и мене. Дошла су два нова учитеља Луковић и Богавац. Цело село ме је волело, а они мрзели, није ни чудо што ме је село волело јер ја сам ту већ била 11 година и ако за то време никакво добро нисам могла да учиним, нисам ни заслуживала ни да живим. А ти учитељи умало да ми дођу главе.

  У селу влада глад. Гледам децу и срце ме боли. Све жито које народ оврше непријатељ узима. А мене нешто око срца стеже. Дошло ми је да нешто урадим за село, да помогнем, па нека ми и глава одлети. Јер, шта је моја глава, важно је било да се деца нахране. Једноставно, морала сам нешто да урадим, а мужа су ми поставили да ради на вршалици. Међутим, нисам смела ни да му поменем да сакрије жито. Тако ја смислим план како ћу то да изведем. Како је он био прилично хипохондричан, ја га лако убедим да га за извесно време заменим на вршалици како се он неби разболео гутајући прашину (вршалице су се палиле сламом). И договоримо се да га ја одменим на вршалици а он да пази на децу. Чим сам дошла на вршалицу истога дана долази злогласна четничка тројка. Кажу: да потпишете смртну пресуду. Ако и грам жита фали зна се шта вам следи. Шта ћу, куд ћу, потпишем. Међутим, то ме ни једног тренутка није поколебало. Јер ја сам јасно знала циљ свог доласка на вршалицу. А тај циљ сам сама себи одредила. И одмах одем код Стошића. Он је био командант села. И сакријем жито. Имали су око 7.000 килограма, а ја сам уписала 3.017. И рекла сам му: криј то где знаш. Смртну пресуду сам потписала. То чиним само теби и ником више. О овоме ником ни речи. Па одем код другога. И њему преполовим жито и исто ово кажем. И тако код свих. И нико од њих није знао да сам да сам другом учинила. А сељаци нуде мито. Ја кажем: не, ни зрна. Ја не радим за мито него за народ. Да вас спасем.

  Кад је на крају дошло до свођења, видим да сам прикрила око 10 вагона жита. Размишљала сам да ће да ме закољу. Међутим, љубав према људима била је јача и од живота и од главе. И онај други учитељ, који је радио на вршалици исприча да је он предао више жита иако је радио код сиромашнијих, односно каже да сам ја сакрила жито. А знало се шта то значи. Пресуду сам већ била потписала. И председник општине Александар Маленовић каже то мом мужу. Дође муж и каже ми да сам сакрила жито. Ја одлучно негирам. Кажем му да сам сакрила бар бих теби рекла. Бар ме ти неби издао. Али нисам. И све до ослобођења ни он то није знао.

  Тако ја добијем акт да сам ''најстроже осуђена''. А то време је требало је да буде време фебруарског покоља. Била сам на том списку. Из сата у сат, из дана у дан, из недеље у недељу само сам чекала када ће да лупне. У међувремену, долазиле су тројке да ме батинају. Међутим, командант села каже нисам ту, да сам отишла за Београд. А у ствари, сам била ту. И у истој језивој неизвесности прође три месеца. Најзад, 2. јануара дође у село Драгиша Васић, познати четнички вођа, командант поморавског округа, да држи говор.

- Ја сам знала да су они клали да нико незна. Иако сам знала шта ме чека нисам смела никоме да кажем. Тако ја решим да кажем то на Збору да зна цело село, па нека ме закољу одмах. Муж ми није био ту (отишао је да одведе млађег сина у Гимназију). И ја одем на Збор. Васић је Збор искористио за агитовање јер је говорио о неопходној потреби мобилизације људи у четнике. Када је завршио говор обратио се окупљеном народу речима: ''Пријатељи, браћо, има ли ко шта да пита?'' А ја одмах као запета пушка иступим и снажним гласом кажем: Ја! Знала сам да немам шта да изгубим а и да је правда на мојој страни. Ни једног тренутка нисам се уплашила нити поколебала. Он шапатом (који сам ја чула) упита првога до себе: ''Је ли то Васина жена?'' Овај му климну главом.

  Командант рече: ''Шта сте хтели?'' Хтела сам да видим човека који ме је осудио на клање а никада ме у животу није видео, одвратим одлучним смиреним тоном. Људи одједаред зинуше од чуда. Намах се створи напета атмосфера. Он збуњен некако изусти: ''Ја о томе незнам ништа''. Знате, одговорим. Знате господине, знам да знате, јер какав је то домаћин у кући када незна где му је чељаде. Какав сте Ви командант кад незнате кога ваше тројке хоће да закољу.

  Он нашавши се у чуду процеди: '''Па, јес чуо сам нешто''. Ето видите да знате узвратих осокољена његовом неодлучношћу, али нећете ви да крвавите руке о мене. Он поче да обара поглед и да се измиче у страну а ја, сва устрептала, наставих. Станите, рекла сам. Гледајте ме у очи. И ја вас гледам у очи. Видите да сам јача од вас. ''По чему'' – узврати он. Уз мене је народ, правда и истина а уз вас клевете и лажи на рачун којих кољете поштене људе, у тренутку му одбрусих звонким гласом који је одјекивао пољем. Одједном, окупљени људи углас викнуше: ''Све што сте учинили њој, учинили сте против себе''. Ја понесена тиме наставих још жешће. Нисам дошла да молим милост. Гину моји ученици, па нека погинем и ја. Али не од Вас, јер нити Вас познајем нити сам Вас у животу видела. Не дајте народе да крвави нож, убијте, убијте, каменујте! Сељаци почеше да се окупљају око њега, а он узмиче. Нису му вределе ни она четири митраљеза око њега. Један сељак каже: ''Моје дете излечила''. Други: ''Моју жену обукла''. Трећи ово, четврти оно... Кад виде онолики народ он се окрену и рече Драгољубу: ''Јели тако?'' Овај црвен у лицу потврдно климну главом. ''Шта си оно хтела'' – унесе ми се Васић у лице. Ја додадох, дошла сам овде живот да положим, јер не могу више да чекам ваше тројке. Он само рече: ''Ајде госпођо, идите кући''.

  Исто вече ето Мирка Милосављевића код мене. Мој бивши ђак. Оборио главу и ћути. ''Шта је Мирко, кажем, послали те по мене?''. ''Па јесу учитељице'' – узврати. Закључам децу и пођем. Беше негде пред Божић. Они тамо вечерају. Али посте. Овамо кољу и убијају а траже опроштај од Бога. Чувени кољач, неки Зубан Илија извалио се на кревету. Остали за столом. Добро вече, кажем, звали сте ме. Понудише ме да седнем. Одбила сам. Понудише ме да вечерам али сам и то одбила изговоривши да сам већ јела. У ствари нисам могла да седим са њима. Нисам могла очима да их гледам. Реците зашто сте ме звали, упитам. А онај Зубан каже: ''Одавно тебе Богавац спремио за туршију''. Каже њу треба смакнути. Она држи цело село''. А командант рече: ''Звао сам Вас да вам кажем да сте слободни. Неће моје тројке долазити по вас''. Ја му узвратих, ''Видите да сам знала да су Ваше тројке хтеле да ме кољу.'' Он се само насмеја, а ја изађох.

  Не прође ни месец дана и би фебруарски покољ. Ја сам била на том списку. И да нисам онако иступила на Збору у Ланишту још тада бих била покојна.

  Када се завршио рат било је много посла за све нас. Ја сам се сама прихватила активности и обавеза. Тако је 1945. отпочела акција сакупљања хране за рaњенике који су се налазили у болници. Рат је опустошио све. Ни народ нема богзна колико. Једва се саставља крај сакрајем. Али се обичаји поштују. Тако једног дана угледам масу девојака и жена које носе препуне корпе и котарице и иду ка гробљу. Ја се онда сетим да су задушнице. И помислим се: свака част и поштовање мртвима али храна је сада потребнија живима. И онима који се боре за живот. Тако одем на гробље и почнем да причам окупљеним женама. Дошла сам овде код вас да ми дате храну за рањенике. Можда су међу њима и ваша деца. Дајте за гладне рањенике, за наше синове. И жене врло брзо почеше да дају. Нека пун послужавник, нека пола, нека крстушу, друга гибаницу, погачу. Било је и сланине, и сувог меса, батака... Ја онда узмем новине и почнем да увијам пакете. Сваки пакет био је тежак два килограма. А ''извукла'' сам пет стотина пакета. Пуна шпедитерска кола. Возио их је Станимир Ђокић. И помогао ми је када смо стигли у болницу да то разделимо рањеницима.

  Крајем 1945. отишла сам, по потреби службе, за Смедеревску Паланку. Тамо сам провела десет лепих година а након тога отишла за Београд. Коначно сам добила службу у граду мог детињства и моје младости. Исте године добила сам друштвени стан што је у оно време била реткост. И дан-данас сам у том стану. Две године касније сам пензионисана са пуних 41 годину службе. А за то време сам од стране надлежних просветних инспекција 31 пут за годишњи рад била награђена одличном оценом. У то време друге награде се нису додељивале. Али највећа награда, највеће ордење, признања за мене су моји бивши ђаци који ме прилично често посећују. Тако ми уопште није досадно. Угодно проводим пензионерске дане. Моји бивши ђаци дођу колима по мене, покупе ме, одем до њих, попричамо, шалимо се. Сећамо се ондашњих дана. Долазила сам и у Ланиште. Да будем искрена, пресрећна сам што су ме се моји бивши ђаци сетили да праве прославу нашег сусрета поводом мог рођендана.

  Свечани сусрет бивших ђака и незаборавне учитељице одржан је 30. априла у Ланишту. Било је и пријатно и дирљиво посматрати такав сусрет. Било је ту и инжењера и правника и професора и новинара и официра и хирурга и агронома... И сви су они дошли да се још једном сусретну са незаборавном учитељицом. Испред 17 генерација лаништанских ђака учитељицу је поздравио инжењер Јездимир Миленковић. После уобичајене поздравне речи добродошлице и захвалности учитељици он је истакао говорећи о школским данима, да ''на челу свих тих великих ствари стајала је наша учитељица још већа, самоуверена, наша ризница знања, праведна и строга. Али она нам није је била учитељица само за школски програм. Учила нас је свакодневним пословима, поштењу и раду. Дошавши из Београда у нову примитивну средину желела је и упорно се борила да смањи ту разлику између градских прилика и села. При крају сваке школске године убеђивала је родитеље да омогуће деци даље школовање. Сви њени ђаци који су полагали пријемни испит за упис у гимназију без проблема су полагали. Ниједан случај није забележен да је неко пао. То је доказ коликим је фондом знања располагала и имала смисла да то знање пренесе и на нас наша незаборавна учитељица''.

 

Написао: Бајо Џаковић

Објавио: ''Нови Пут''

маја, 1989.

 

НАПОМЕНА: Учитељица Велика је умрла у Београду 24.06.1995. године у својој 91. години живота.